Sačuvati (vrednu) imovinu oduvek je bila čovekova težnja. Istorijski izvori navode da su primitivni oblici zaključavanja, drvene brave, postojale još u drevnom Egiptu, 4.000 godina p.n.e, a ključevi i brave pominju se i u Starom zavetu.

Civlizacijski progres doveo je i do razvoja i usavršavanja ovog načina obezbeđivanja imovine, pa ključarski zanat svoj napredak i intenzivni razvoj, zajedno sa ostalim civilizacijskim tekovinama, praktično beleži u drugoj polovini XIX veka, kada su i nastali svi značajniji oblici brava i ključeva, onakvi kakve i danas poznajemo i upotrebljavamo.
Nemamo pouzdanih podataka o prvom ukradenom automobilu, niti o prvom primerku na četiri točka u koji je ugrađen ključ, onaj za pokretanje automobila ili pak onaj za zaključavanje vrata, ali, nastanak i razvoj automobilske industrije uslovili su, kao rezultat iskonske težnje čovekove da sačuva svoju vrednu imovinu, i razvoj mehanizama, prvo za zaključavanje automobila u cilju sigurnosti, a potom i za njegovo pokretanje.

Prema nekim dostupnim izvorima, nemačka kompanija Huf Hülsbeck & Fürst, osnovana 1908. u Velbertu, prva je koja je za čuvenog proizvođača automobila, kompaniju Mercedes Benz, napravila automobilski ključ 1920. godine, što se, vrlo uslovno i sa izvesnom dozom rezerve, može uzeti i kao početak upotrebe ključeva u automobilskoj industriji.

Industrija ključeva pratila je razvoj autmobilske, pa su se na tržištu, tokom decenija, pojavljivali sve savršeniji i savršeniji metodi zaključavanja automobila, odnosno izrade ključeva.

Ključevi i brave koji su se ugrađivali u automobile sredinom prošloga veka bili su, praktično, identični onima koji su stavljani i na sva ostala vrata – klasičan nazubljeni ključ sigurnosnog profila i odgovarajuća brava. Prva „odstupanja” od konvencionalnog metoda zaključavanja automobilskih brava uvedena su 1979. godine, kada je, opet Mercedes Benz, u svoje SL modele počeo da ugrađuje gravirani ključ. Već 1982. godine, i kompanija GM, odnosno Opel, na modelima Ascona i Manta, takođe počinje da koristi sistem graviranog ključa, koji je, ubrzo potom, uz neznatne varijacije u cilju poboljšanja zaštite, prihvaćen od strane većine evropskih proizvođača automobila.

Vetrovi elektronske revolucije dunuli su i u pravcu automobila, pa već početkom osamdesetih godina američki proizvođači četvorotočkaša počinju da eksperimentišu sa uvođenjem elektronskih oblika zaštite automobila. Ovome su svakako doprineli i vodeći svetski giganti u oblasti industrijske elektronike, Texas Instruments i Motorola, američke kompanije. Prvobitni elektronski sistemi zaštite pokazali su se, u slučaju američkih proizvođača automobila, kao prilično skupi i nedovoljno pouzdani, pa vodeća američka četvorka vrlo brzo napušta razvoj ovog koncepta, pribegavajući efikasnijem načinu zaštite od krađe – kasko osiguranju automobila.

Nezavisno od proizvođača, veliki broj kompanija u ovom periodu razvijao je elektronske sisteme zaštite za naknadnu ugradnju na vozila – popularne alarme, čija je svrha sprečavanje krađe automobila. Ovi alarmni uređaji uglavnom su radili na principu senzora za detekciju pokreta, koji su bili povezani sa sirenom i uređajem za elektronsku blokadu motora. Kada bi senzor detektovao pokret, uključivala se veoma glasna sirena i istovremeno bi se aktivirala blokada motora. Ipak, bez obzira na konstantan razvoj i unapređenje ovih uređaja, oni očigledno nisu bili dovoljna i jedina zaštita automobila pa se, sredinom devedesetih, ovog puta na evropskom tržištu, pojavljuju automobili sa fabrički instaliranom elektronskom zaštitom od krađe (imobilajzerom). Pionir u ovom poduhvatu bio je Ford koji je, davne 1994. godine u saradnji sa kompanijom Texas Instruments ugradio prvi imobilajzer sa fiksnim kodom.

Šta je, u stvari, imobilajzer? Sklop čiji su sastavni delovi čip sa fiksnim elektronskim zapisom (kodom, šifrom) koji se nalazi u ključu, čitač koji se obično nalazi na kontakt bravi a koji je kablom povezan na „kutiju” u kojoj se nalazi elektronski sklop povezan sa ECU motora koji vrši blokadu određenih funkcija potrebnih za startovanje motora. Ovakav način zaštite od krađe, ubrzo uvode i ostali evropski proizvođači, za njima i azijski pa imobiljazer postaje sastavni deo opreme svakog automobila od 1995. godine na ovamo.

Pojedine fabrike eksperimentisale su i sa drugim vidovima elektronske zaštite automobila od krađe, odnosno unapređenjem imobilajzera, pa je tako Mercedes, 1997. godine, predstavio svoje rešenje za elektronsku zaštitu pod nazivom „Smart Key”. Smart key je, u stvari, plastična „kruškica” koja u potpunosti menja tradicionalni, metalni ključ. Nastao kao usavršena kombinacija klasičnog daljinskog zaključavanja vrata i kontakt ključa, smart key, jednim uređajem vrši i zaključavanje/otključavanje vrata i pokretanje motora. Dok u kombinaciji bežičnog otključavanja i klasičnog ključa postoje, dva nezavisna uređaja (daljinski za otključavanje vrata i ključ za pokretanje motora), kod smart key-a pomenuta „kruškica” služi i kao daljinski za vrata i kao kontakt ključ. Iako integrisan u jednu napravu, smart key je u sebi ipak imao dva odvojena uređaja – onaj za otključavanje vrata koji je radio na principu radio talasa, i onaj za pokretanje motora, koji je radio na principu infracrvenih zraka. Kao dodatak, sa strane kruškice nalazio se i „klasičan” metalni ključ. Ovo rešenje Mercedes je razvio sa svojim partnerima, Simensom i kompanijom Huf, koja za Mercedes pravi ključeve od samog početka.

Ipak, ni imobiljazer sa fiksnim kodom nije bio dovoljna zaštita, jer je postojala opravdana opasnost od „provaljivanja” koda, odnosno, presretanja signala uz pomoć elektronskih uređaja u trenutku kad se on emituje iz ključa, što je potencijalnim lopovima omogućavalo nesmetano pokretanje automobila.

Već krajem 1999. odnosno početkom 2000. godine, fiksni kod u imobiljazerima biva zamenjen naprednijim, kriptovanim kodom, čime je samo provaljivanje šifre postalo znatno otežano. Naravno, ni to nije dovoljno da u potpunosti spreči kompjutersko hakovanje koda, pa se 2004. godine u proizvodnju uvode imobiljazeri sa kriptovanim kodom druge generacije.

Razvoj naprednih sistema elektronske zaštite obezbedio je relativnu sigurnost automobila, ali, s druge strane, uslovio je i ubrzani razvoj uređaja za kopiranje i kloniranje kodova, tako da danas u širokoj upotrebi postoje uređaji koji omogućavaju izradu duplikata ključeva i imobilajzera sa fiksnim kodom. S obzirom na to da je tehnološki savršeniji, kripto kod druge generacije nije moguće klonirati, ali je, s druge strane, unošenjem PIN broja u ECU motora moguće prijaviti novu kopiju imobilajzera.

Svi današnji proizvođači vole da istaknu kako su baš njihovi sistemi elektronske zaštite automobila najsavremeniji, tehnološki najnapredniji i najsavršeniji. I pored toga, automobili, naročito oni koji su visoko na listi želja „pozajmljivača” (Audi, VW, BMW, Mercedes etc.) i dalje nestaju. Dokaz više da 100% sigurna zaštita još uvek ne postoji. Zato je najbolje poslušati savete stručnjaka i za zaštitu vašeg ljubimca koristiti kombinaciju savremenih elektronskih i mehaničlih sredstava zaštite. I, da. Ne zaboravite da, baš kao i ogromna većina Amerikanaca, osigurate svoj automobil od krađe. Mirnije ćete spavati.