expendable

čarobni pasulj

Oceniti ovaj unos
Bili mama i sin. I bili su jako siromašni. Imali su samo svoju garsonjeru koju su od države otkupili za dvaestinu dojče maraka, davno kad se još imalo i dok se moglo. Sada su imali samo pola leba i litar mleka te neku siću od par stotina dinara. Infostan nisu mogli da plate a stiglo im je opomena pred utuženje.
- Idi sine sutra u banku da podigneš neki kredit da platimo račune – reče mama sinu.
Samo nemoj da te prevare, uzmi kredit sa manjom kamatom! I čitaj sitna slova!
I sutradan sin ode u banku, a tamo mu obećaju da će dobiti najbolji kredit kakvog ni sanjao nije. Kamatna stopa beše 2,5% a čak ni u sitnim slovima (od kojih mu oči ispadoše) nije video neku začkoljicu. Doduše papira je bilo toliko da bi pre pročitao Kongresnu Biblioteku (ili onu antičku iz Aleksandrije) no sve čime su ga zasuli pa je odustao posle dva sata čitanja i pola sata potpisivanja svega i svačega.
Kada se vratio kući on sa vrata ponosito reče:
- Dobio sam najbolji kredit na ovome svetu!
- Gde su ti pare? – upita ga majka stara.
- Koje pare? Pa ne daju više pare, evo kartice pa sutra podižem sa bankomata!
- Au, crni sine, pa tebe su prevarili! Nisi smeo iz banke da izađeš bez keš love!
Sin reče majci da je potpuno zastarela i da ne živi u XXI veku već tamo u nekom pustom XX kada su ljudi bili primitivni i pojma nisu imali. Ona mu nerado poverova. On ju je hrabrio floskulama i krilaticama koje mu je agent, za masnu proviziju koju nije ni video u ugovoru, pričao. A pričao je tako lepo da mu je med sa usana kapala. Ohrabreni reklamnim sloganima, živeše u nadi da će sutra biti bolje.
I stvarno beše nešto bolje, mada je od prvog dana bilo naznaka da će sve izići nakrivo. Mašina (bankomat) im je prvo uzela proviziju od 5% a da nisu ni znali. Na transakciju preko 1000€ platiše još 1%. Ma nek ide život, makar su platili stanarinu i glavnicu duga za struju. Za kamate nisu imali novca a ionako to ni Rokfeler ne bi imao pa su mislili da nije strašno. Doduše promaklo im je da je kredit u švajcarcima te je rata iz meseca u mesec rasla čak i u evrima a u dinarima još više. Došla je i kriza, sin je posao izgubio, banka ih posle 3 meseca izbacila na ulicu jer je potpisano na 33 mesta da je stan pod hipotekom. Za advokata para nisu imali, iako bi ih samo opelješio bez da stan zadrže, da makar odloži proceduru te da makar prezime u staroj garsonjerici.
I tako se nađoše na ulici.
- Šta ćemo sad sine? Gde je sad ta srećna budućnost o kojoj su ti pričali u banci?
Sinu beše krivo. Stare mu majke žao. I najveći krimosi su majke voleli i pružali im sigurnu starost a eto on pošten pa ****** ne može ni krov nad glavom da joj obezbedi. Hteo je i u zatvor da ode ali neće da ga prime treba još i hranu da mu daju, ovako neka se sam snalazi.
I tu se seti stare priče koje mu je mama pričala dok je bio mali ... Čarobni pasulj.
Nedostajalo je samo čarobno seme (kravu ionako nisu imalil a i šta bi sa njom ne bi je trampio ni za pet bakrenjaka, jer je bakar poskupeo do neba, a kamoli srebrnjaka) ali gde da takvo nađe. Popeti se na oblak i napiti džina i maznuti mu koku koja nosi zlatna jaja te mu pobeći i pre njega sići, izgledalo je lako, ali od čega početi?
Setio se sin GMO-a te velikih kompanija koje džaba seme daju. Sede on na autobus pa do najbliže filijale istih. Prvo ne htedoše da ga prime a kad je nekako i stigao do njih oni mu se slatko nasmejaše i rekoše mu:
- Da si ti živ i zdrav, pa šta ti misliš, koliko godina već jedeš GMO soju? A kukuruz? Već više godina ne dajemo seme za džabe, zakasnio si (kakav tupander). – reče mu regionalni menažer semena uz širok osmeh i pruženu vizit kartu, koja je kazivala – nađi pare pa dođi ovamo da te opelješimo.
I tako, razočaran i sam, bez para za povratnu kartu, a stopiranje po novim ZOBS-u zabranjeno, on pešaka udri deoničicu od 30-tak km, uveren da mu više spasa nema.
Uz put naleti na utvaru sa puta E1010, koja se začudi kako je se nije uplašio. Čega bre više da se plašim? – reče joj on. Avet se zamisli, i pođe sa njim po mrklome mraku. Upita ga šta mu se sve desilo a on ukratko ispriča svoju zlohudu sudbinu. Malo se uteši njenom pričom da je mogao i gore da prođe, recimo da kupi polovna kola, kojima posle godinu dana treba generalka a druge godine mu oduzme policija kao kradena. A pride još rata za kredit, pa makar i u evrima. Vidiš, o tome nisam razmišljao – reče on zamišljeno, no ne beše mu mnogo lakše zbog saznanja da i od goreg ima gore.
Upita avet, šta pa ona radi i za koju kintu i da li joj gazda plaća treću smenu i prekovremeni rad.
Utvara se nasmeja do suza i reče da većeg naivčinu nije srela u svom sakralnom a kamoli svetovnom životu i da nije čudo što su ga tako lako opelješili.
- Novac ili savet? – upita utvara.
- Daj bolje savet, novac sam imao pa sam sada na prosjačkom štapu.
Mudrovao je majčin sin.
- Ma tebi trebaju i pare i saveti inače si izgubljen slučaj.
Utvara mu da milju evra (za koju se i ne pita odakle ti) pa mu precizno izdiktira datume kada da zameni za švajcarac, pa u dolare pa opet u evre. Zapreti mu da ne odustaje i da ne gleda kako se sve odvija jer će inače odlepeti (ionako je slabih živaca i na granici suicida, mada je prava hrabrost ne uplašiti se utvare te da zaslužuje šansu). I tako sin se vrati sa hiljadu somova evra i posluša utvaru. Menjao je za švajcarce dok je za dva evra mogao dobiti tri pa u kratkom roku, švajcarce u dolare i na kraju sve to u evre. I tako je stigao do više od 50% od početnog kapitala za tek nešto više od godinu dana. Što je bilo najlepše nije morao da zelenaši, diluje narkotike, uđe u dil sa političarima, deli mito pa posle deli profit, otvori firmu pa ne plaća radnike … sve je to neko drugi platio, te iako mu nije bilo baš jasno ko tačno, nije bilo ni bitno, delovalo mu je da nikoga pri ovim transakcijama nije povredio.
Onda se godinu dana kasnije vrati utvari i uredno odbroji 666.666 evra u jednom koferu i resto u drugom koje mu utvara vrati i reče da da u dobrotvorne svrhe. Sin je bio uporan da sazna u čemu je vic, jer niko ne daje pare bez nekog interesa a avet mu reče da on to ne može razumeti a da je suština da je valuta koju mu je pozajmio sve više avetinjska te da je pitanje dana kada će to i stvarno.
Zgranuti majčin sin ništa razumeo nije. Gledao je u prazno razrogačenih očiju.
- Šta me gledaš kao da sam duh? – šeretski reče utvara i grohotno se nasmeja.
- Ma vama veće aveti i utvare od finansijskih kabadahija i ne trebaju, izgleda da za nas više nema posla. Više se čudiš nečem običnom nego to što si video utvaru i što ti je pozajmila pare i dala svete kako da zaradiš.
- Nego bliži mi se vreme, moram da idem, utvare više neće biti, svoje sam obavila.
- Čekaj, čekaj … samo još jedna stvar na kraju! – povika panično sin.
- Ajde, jedno pitanje može, nisam zlatna ribica za tri – brzo izusti avet, već u visokom startu.
- U priči su majka i sin zadržali koku koja nosi zlatna jaja. Šta ja da radim do kraja života?
Utvara mu se unese u lice. Mogao je da oseti njen zadah smrti iz usta, koji je toliko bio jak da se upravo pitao da li bi najnovija i najreklamiranija zubna pasta mogla da ga odstrani. I onda ozbiljno i dubokim glasom mu reče:
- Budalo naivna! – zagrme – kupi posao u državnoj firmi, ne pitaj šta košta, podigli su cene ali sve ima svoju a ti imaš dovoljno para – vikala je – kupi stan u velikom gradu, kupi nova kola i više ti i ne treba, ostalo će samo doći. – nekoliko trenutaka mrtve tišine prolomi se krajolikom.
- A sad, ćao, odo’ ja. Baš si me nasmejao naivčino, tupav si ali imaš sreće, nemaš pojma koliko – glas se već gubio u daljini dok se penjala ka oblaku (na kome možda živi a možda i ne, baš kao džin).
Dok je u svom krckavom polovnom automobilu išao kući, razmišljajući kako da se reši tog krša, nije mu izbijalo iz glave kako će se sve rešiti tako jednostavno. No nije se pravio pametan (dok je takav bio do prosjaka je dogurao) već je poslušao Avet.
Ubrzo se oženio, postao priznat i uspešan. Imao je pune dece i srećan brak. Majci je odkupio garsonjeru po dvostruko većoj vrednosti od tržišne, ipak je bila sentimentalno vezana za nju. Od one iste banke.
I živeli su srećno do kraja života.

P.S.
Niko ne komentariše a očigledno je da je pisac redaka načuo priču ali ne do kraja.
Ja sam maminom sinu zapravo dala zlato u vrednosti milje evra. On je sa kursom već puk'o ko zvečka. Uostalom, nije li baš zlato prokleto? Ukleto?
Još se sećam kako me je razrogračenih očiju pitao nije li za zlato već kasno jer mu je cena već mnogo porasla. Kako god ostalo mu je dovoljno para da sa mojim savetima živi do kraja života.
Mi poštene utvare i aveti ne šićarimo na kursnim razlikama i provizijama.
Jesmo zle ali ne toliko.
Takođe se ne bavimo: zelenašenjem, ne plaćanjem radnika, krađom na meri ili kvalitetu i sličnim šibicarenjima.
Čisto da se zna.
Iskreno,
Vaša Utvara

Ažurirano 25.09.2011 u 07:29 od expendable

Oznake: banke, kredit, pasulj, utvara Dodati / izmeniti oznake
Kategorije
Ja sam Steva Stalker :)

Komentara

  1. expendable avatar
    Rade, hvala!
    Šta da kažem. Čitate me kao bukvar. Jesam pomišljao da budem pisac ... no to je teže nego se pošteno obogatiti. Kako god nikad nije kasno a otac mog omiljenog režisera (Tarkovski) mi je već oduzeo mogućnost da budem najstariji koji je počeo (ako se dobro sećam počeo je sa 57 godina ili tako nešto, knjigom poezije - trijumf duha nad materijom!!) jer ko zna da li ću te godine i doživeti (naravno nadam se, osim u periodima melanholije).
    Što se trenutnog stanja u svetu tiče ... nisam kompententan da dajem prognoze ili bilo šta (tu i tamo se i tim bavim ali više "umetnički") ali situacija je već postojala (doduše bez GMO).
    Rim je od III veka zapao u veliku krizu iz koje nije ni izašao iako je u par navrata bio u periodima bolje situacije. Problem su pokušali da reše administriranjem i novcem (koga nikad nije bilo dosta) a glavni problem je bio što je Rim izgubio zančaj i više niko za njega nije hteo da se žrtvuje.
    Kad se dođe u takvu poziciju kraj je izvestan, pitanje je samo vremena. Tu se ništa ne može uraditi novcem i administacijom.

trackback-ovi

Ukupno trackback-ova 0
URL trackback-a: